Архиепископ Арсеније

Од српских архиепископа, по угледу одмах после оснивача и првог поглавара Саве долази његов изабраник и наследник. То се огледа по броју помена кроз старе српске споменике, по броју преписа службе, посвећених храмова. Кад је у питању деловање и стварање, Сави је најближи архиепископ Данило (1324/1327), али он нема ни приближно толики углед. Кад су у питању помени Данила, они се односе на његов рад, а мање на подвиг и духовност. Арсеније се доживљава као члан династичке куће Немањића и среће се тамо где би се очекивао помен архиепископа Саве II, синовца великог претходника и брата владајућег краља Уроша I. Међутим, у погледу поштовања, Сава II је потпуно потиснут и скоро „занемарљив“. Може се то наслутити по карактеру његовог житија у збирци Животи краљева и арсхиепископа српских, где је тај из несвакидашњих разлога сажет и вестима оскудан спис смештен међу обимна житија архиепископа Арсенија и Јоаникија.

Цео текст

Очекивања изнад могућности

Поводом расправа око серије о Немањићима може се рећи да је то природан ток ствари и да су се неспоразуми могли очекивати. Било би необично да се десило супротно. Оскудица изворне грађе не дозвољава да се прође путем са мање тешкоћа. Већина заинтересованих има недовољно јасну представу о томе и очекује нешто посебно и надљудско, али опет без одређеног става како би тако нешто стварно требало да изгледа. Затим, сваки појединац има своје виђење и самим тим и своје разлоге да буде незадовољан.

Цео текст

Пред „Капијом слободе“

Очевидац говори како теку припреме за завршни судар на Солунски фронт. То траје месецима. „Огромне парне дизалице као каква шума кипариса шкрипале, померале се, спуштале и дизале се, извлачећи из утробе бродова сандуке са муницијом, топове, товарне коње и разноврсну другу убојну спрему. Стотинама тешких аутомобила чекало се на обали и развлачило материјал на све стране…“ Да се овако мислило о српској војсци и њеном снабдевању у лето 1915, Срби би својом спремношћу за отпор учинили „чудо“, али би и сагорели у огњу судара два неравноправна противника.

Цео текст

Континуитет израза

Кроз период од неколико деценија Свети Сава након уснућа (1236) добија два житија – од биографа Доментијана (1253), састављен по налогу краља Уроша I, а потом и од Теодосија (око 1300), писаног по налогу сабора. Однос ова два биографа код нас представља посебну област истраживања, где се све више примењује метод рада на списима синоптичког карактера као што се то ради у исагошком изучавању Новог завета. Тежина решавања односа Савиних биографа наговештена је већ у самом опширном наслову Теодосијевог списа, где се каже да је оно: „Сказано Доментијаном јеромонахом манастира званога Хиландар, а списано Теодосијем монахом истога манастира.“ На први поглед овај исказ делује врло једноставно, али се убрзо увиди да је и поред познавања текста оба књижевна дела тешко одгонетнути његово стварно значење. Разлог настанка млађег списа још увек не може поуздано да се утврди, али је очигледно да је он од читалаца кроз векове био широко прихваћен, што се може видети из броја сачуваних преписа, чиме превазилази укупан број преписа свих старих српских писаца заједно (биографа). У том погледу он је десетоструко присутнији код српских читалаца у поређењу са старијим Савиним биографом.

Цео текст

Уметност и занат

Приметно је колико се кроз литературу о Сави далеко већа пажња посвећује односу два Савина животописа – Доментијановом (1253) и Теодосијевом (око 1300) него о односу два Доментијанова списа настала у размаку од десет година – житију Симеона и житију Саве. И тамо где се такав осврт чини, ради се по уходаном методу, где се млађи спис скоро занемарује. О Савином житију се говори као о врхунском уметничком остварењу, док се млађи спис своди на ниво занатског производа. Редак пример поређења два списа истог писца и комплементарне проблематике. Користио је могућности „маневра“. Понаша се слободно у коришћењу раније исписаног и туђег и свог, а где му је воља проговори „стари Доментијан“ и ствара уз помоћ сопствене маште. Такав став има озбиљних разлога, али они нису такве природе да би млађи Доментијанов спис био толико потцењен. Постоји више начина којима се може разумети и правдати ова појава, и скоро ниједан по коме би се могло тражити или очекивати обрнуто. Да је дело у 1264. мање вредно од Савиног житија вероватно је могао бити свестан и сам биограф. Шта се од њега очекивало говори и поредак поруџбина. Житије Саве је наручено прво, што се објашњава значајем личности и чињеницом да је Симеон већ имао два списа написана од његових синова – Саве (1208) и Стефана (1216).

Цео текст